Ujutru su nam aparati za kafu najverniji prijatelji. Nikada nisu pospani, uvek su spremni za akciju i to onu kojom rado i brzo udovoljavaju našim željama. Ipak, nekad je najteže baš to – izmigoljiti se iz udobno nameštenog kreveta do, u tom momentu buđenja, beskrajno udaljenog aparata za kafu. Tada uglavnom ostajemo pod pokrivačem „još samo malo“ maštajući kako se vrata od spavaće sobe otvaraju i šoljica ukusnog napitka, pridržavajući kockicu šećera, samouvereno prilazi postelji. Ili ne. Možda ujutru ipak nismo skloni naučnoj fantastici.
S glavom na jastuku, dok još uvek dremamo, zapravo maštarimo o voljenom posredniku, onom koji nas poznaje dovoljno dugo i dobro da zna, i bez pitanja i potvrde, pribeći uvek primenjivoj taktici razbuđivanja – kuvanju kafe. Jednostavnim zveckanjem kašikice ili neodoljivim mirisom sveže skuvane kafe, posrednik nas suptilno poziva u zajedničko jutro. Bilo da u mislima prizivamo roditelja, prijatelja, cimera, partnera ili nekog trećeg, jasno nam je kao dan koji predstoji – kafa je najbolja u dvoje.
Nečije umeće da nam napravi kafu baš onakvu kakvu volimo može biti odraz profesionalizma ili bliskosti. Kada u kafiću stigne šoljica perfektnog espressa znamo da imamo posla sa barmenom koji raspolaže velikim znanjem i dugo sticanom veštinom baratanja aparatima za kafu. Kada nam, međutim, savršeno spravljen napitak posluži neko s kim ćemo ga i popiti, možemo biti sigurni da je u njega osim kafe, vode, možda mleka i šećera, uložena i pažnja, ljubav i privrženost. Osećamo zadovoljstvo kada neko za nas kuva kafu, ali važi i obrnuto – radujemo se mogućnosti da mi nekome ukusnom kafom poželimo dobro jutro ili dobrodošlicu u naš dom.
Lepota ispijanja kafe u dvoje jednim delom jeste upravo u tom gestu pripremanja crnog napitka za voljene. Drugi deo je svakako sveti čin kafenisanja. Postoji mnogo tipova kafenisanja. Možda najuzbudljivija podela jeste prema vrsti partnera s kojim se upuštamo u taj slatki okršaj nad punim šoljicama. Postoji, na primer, kafenisanje s udvaračem. Tada nam je kafa saveznik neophodan za trijumf. Sa svakim gutljajem kupujemo vreme potrebno za osmišljavanje potencijalno duhovite replike, nove teme za razgovor ili, ako glava otkaže saradnju i sve krene naopako, a nekad će krenuti, umesto nemog zurenja u zamišljenu tačku, dok u sebi propadamo duboko u zemlju, šoljica je slamka za koju se hvatamo.
Kao nagrada za pretrpljeni stres sleduje nam katarzično kafenisanje s prijateljicom na kojem usplahireno prepričavamo kafenisanje s udvaračem. Na toj kafi se oslobađamo, praznimo i opuštamo. Primamo pohvale i kritike, razgrćemo, premećemo, zatrpavamo, utabavamo, ne bi li na kraju odmahnuli rukom i zaključili da su bezazleno ćućorenje i glasan smeh sa najboljim prijateljem najudobnije cipele za šetnju kroz život. Roditeljsko kafenisanje možda zvuči ozbiljno, ali ne mora biti. Kafa sa majkom ili ocem svedok je odrastanja i sazrevanja. Verovatno najintimnije deljenje šoljice jeste ono sa supružnikom ili partnerom. Dragoceni razgovori ili, pak, zadivljujuće ugodna ćutanja, predstavljaju momente bliskosti koji nas umiruju, osnažuju i nadahnjuju.
Za svaku kafu biramo odgovarajućeg para, jedinstvenog sagovornika, smeštamo se u prigodan ambijent i uživamo specifičnu atmosferu, bogatimo dušu. Sva različita ispijanja kafe u stvari su ista, jer nas pozivaju na emotivnu razmenu, jer nas spajaju i uvezuju u klupko bliskosti, ljubavi i podrške. I taman kad se čini da to ništa ne može razvezati, nametne se pitanje – ko će prati šoljice ili očistiti aparate za kafu?
